Konji vrani

Saga o paoru slabiću
Režija Ljubiša Samardžić; uloge: Milan Vasić, Kalina Kovačević, Milena Vasić-Ražnatović, Ljubiša Samardžić, Marta Uzelac, Ivo Gregurević, Slavko Štimac, Andrija Milošević... Trajanje 100 min. Proizvodnja Srbija–Hrvatska, 2007.

Film „Konji vrani” predah je između dve oluje. Jedne koja se, sa svim mogućim uzrocima i posledicama, već desila u prethodnom delu „Jesen stiže, Dunjo moja”, i one druge, koja će se pretpostavljamo, tek desiti u sledećem nastavku ove, sada već nagoveštene, vojvođanske trilogije reditelja i producenta Ljubiše Samardžića. U najkraćem, ovaj i ovakav predah bez oluja, u formi je detaljnog i raskošnog uvoda u rasplet koji će tek uslediti, očigledno drugom prilikom.

„Konji vrani”, drugi je deo priče, bolje reći sage o banatskom paoru Savi Lađarskom, scenarističkog tandema Đorđe Milosavljević–Tonči Matulić, radnje započete u godinama uoči i tokom, a sada nastavljene i u godinama posle Prvog svetskog rata. Ali, ko je taj Sava Lađarski pa mu Ljubiša Samardžić posvećuje svoje producentske i rediteljske napore u dva filma sa nagoveštajima trećeg? Kakav li je to junak čiji lik i delo zavređuju nekoliko filmskih nastavaka? Ima li za to čvrstog opravdanja?

Nažalost, ne previše. Prema scenarističkim zamislima, Sava je primer onog „kako životne okolnosti i pogrešne odluke u pogrešnim trenucima, mogu načisto da upropaste čoveka”. Od toga se ne odstupa i ne napreduje već u dva filmska nastavka. Struktura ličnosti filmskog junaka Save Lađarskog je takva da bi svaka iole normalna žena od njega odmah pobegla. U najkraćem, Sava je slabić. Nesposoban da se odupre pritiscima, sklon da svoju nemoć utapa u alkoholu, mazohistički uživajući u samosažaljenju. U „Jesen stiže, Dunjo moja” plaćao je danak svojoj nezrelosti, a u „Konji vrani” svojoj prošlosti, te se vraća tamo gde je započeo – svojoj nemoći i nesreći, ženi od koje je pobegao, velikom bogatstvu Grandfildovih kojima staleški ne pripada...

Moguće je da je Sava Lađarski u scenarističkim beleškama zamišljen sasvim drugačije. Ali, jedno je papir drugo je film. Otuda dobronamerna napomena scenaristima – potrebno je još truda kako bi, bar u trećem nastavku, od Save konačno načinili ako ne čoveka, a ono filmskog junaka koji bi bio sposoban da na plećima iznese celokupni dramski potencijal filma.

Iako se pokazalo da je debitant Milan Vasić (zamenio je Branislava Trifunovića u ulozi Save Lađarskog), harizmatično i pažnje vredno novo filmsko lice, ne njegovom greškom, svi dramski potencijali filma, manje-više ravnopravno, raspoređeni su i oslonjeni na ostale likove. Pre svega na lik nesrećne a moćne Anice Grandfild (opet izvrsna Kalina Kovačević), a uz nju i na čitavu galeriju likova. Na niz svežih i koloritnih epizoda-minijatura, u odličnim izvedbama glumaca, kao što su, recimo, one koje su podarili hrvatski glumac Ivo Gregurević (gazda čarde), Slavko Štimac (bogalj, Kir Teofil – lokalni zelenaš), Andrija Miloševića i Milena Vasić-Ražnatović (brat i sestra, došljaci – Hercegovci) ili Petar Božović (šef Otkupne stanice), Milorad Mandić Manda (skeledžija), Marta Uzelac (malena i ljupka Dunja)...

Reditelj Ljubiša Samardžić, svaki od ovih likova uvodi postepeno, posvećuje im punu i dužnu pažnju, i stavlja ih u funkciju, ne toliko samog filma „Konji vrani”, koliko u funkciju buduće, zaokružene celine. Za sada, oni su samo zagolicali gledaočevu maštu, i taman kada se dobro zagrejao i pripremio za kakve snažnije i moćnije dramske radnje, filmu je došao kraj.

Ovo je peti film koji Ljubiša Samardžić potpisuje kao sve sigurniji i zanatski savršeniji reditelj. Samardžić – producent, još jednom je dokazao da je dobar izbor saradnika već pola obavljenog posla. Estetici i emotivnim nabojima filma veoma doprinosi fotografija Miladina Čolakovića, njegovoj autentičnosti (jer reč je o filmu epohe) scenografija Dragana Sovilja i kostim Irene Belojice. Za izvrstan ton ovog filma zaslužan je dizajner zvuka Ivan Uzelac, za dinamičan ritam montažer Marko Glušac, a veoma su uočljivi i doprinosi laboratorijskih uslova „Jadran-filma” gde su rađene kopije.